Kako mi pomaže volonterski rad – Tatjana Petrović

Kako mi pomaže volonterski rad

Sve u životu je prolazno i svako biće bilo mlado ili staro provede svoj život u iščekivanju nečega što će sutra doći.A, šta to u budućnosti čeka svakoga?

Eto ja sam u danima Tinejdzerki radila u jednom Mlečno-Voćnom restoranu i posle izvesnog vremena osetila sam bolove u zglobovima.Protiv moje volje morala sam dati otkaz.Javila sam se doktorki na Reumatologiji gde mi je ustanovljena dijagnoza Reumatoidni artritis.Eto meni razočarenja.Osetila sam da mi se život menja,da nisam više zdrava da ću se ko zna sa kojim teškoćama susretati sa ovom dijagnozom.Odjednom čuh glas oko sebe:”Zar nije bolje da uživaš u svakom danu i ne zamaraj se problemima.Sada se pitaš ko sam ja?Ja sam tvoja Dobra Vila”. Glas Dobre Vile je često odzvanjao u mojoj glavi da ne mislim na probleme,ali u mojoj glavi su pomešana osećanja.Razmišljam kako sam sada bolesna,kako mogu drugi ljudi da hodaju normalno da obavljaju samostalno poslove,a ja sam ograničena sa te strane.Svakojake misli su mi padale na pamet.Razonodu sam imala samo u slušanju muzike i zbog zdravstvenog stanja bila sam što se kaže u četiri zida.Jednog dana pozvala sam na jednoj lokalnoj radio stanici “Meteor”da mi tonac pusti dve pesme.Sa zadovoljstvom je to učinio.Ni na kraj pameti mi nije bilo da će baš taj ton majstor biti i moj saputnik.On je insistirao da se upoznamo,a ja zbog svoje bolesti sam odlagala naš susret,ali posle nekog vremena prihvatila sam poziv.Nakon našeg prvog susreta ja sam njemu ispričala sve o mom zdravstvenom stanju gde je on rekao da mu ništa ne smeta i da hoće sa mnom da živi.Opet čuh glas oko sebe.”Slušaj svoje srce i samo napred”.To je bila opet Dobra Vila.Da poslušah i Dobru Vilu i svoje srce.Eto i dan danas živim sa tim čovekom tj mojim suprugom i imam divnog sina.

Šta da kažem?Živim sa time da sam osoba sa invaliditetom ali uvek je tu moja Dobra Vila koja mi pokazuje smernice i da ne smem da pokleknem.

Jednog dana pre sedam godina došla sam na ideju da kad već ne mogu da budem u radnom odnosu reših ja lepo da se bavim humanitarnim akcijama.Pošto mnogo,ali mnogo volim decu ja svake godine napravim akciju i deci podelim novogodišnje paketiće sa svojim saradnikom.Da moj saradnik bude Deda Mraz,a ja Dobra Vila,a preko godine od humanih ljudi obrađujemo decu sa garderobom,obućom igračkama.Eto na taj način i zaboravim da sam osoba sa invaliditetom.

Heeeeej narode,narodeee!!!

Znate šta???

Dobra Vila koja mi pokazuje u životu pravi put sam ustvari jaaa.Daaa to sam JA.Bez obzira eto šta god nam se dešava u životu uvek nas i nagradi i nečim lepim.Mene je nagradio porodicom, humanošću,a i u Udruženju Reumatičara sam upoznala divne prijatelje 

Ovde se priča ne zaustavlja.

Idemo dalje…

Niš Tatjana Petrović