Hronični umor

Reumatoidni artritis je bolest na neki način skrivena od očiju drugih. Simptomi artritisa, kao što su hronični bol i umor, nisu upadljivi, a često čak ni vidljivi drugim ljudima. Osobe koje boluju od artritisa ne izgledaju kao da im je potrebna pomoć oko svakodnevnih aktivnosti. Samo na osnovu njihovog izgleda, niko ne bi mogao da pretpostavi da  im je teško da voze, da se penju uz stepenice ili da provedu par sati sa decom u parku. Ukoliko ne pričaju o svojim simptomima, njihova okolina ne može da zna da im je nekada potrebno dvostruko ili višestruko puta više vremena da se okupaju, obuku i pripreme za polazak iz kuće. 

Teško je i frustrirajuće objasniti drugim ljudima kako izgleda život sa stalno prisutnim bolom. Ipak, bol je iskustvo koje je svako od nas bar nekada doživeo, pa tako, osoba sa artritisom, ako za to ima dovoljno strpljenja i energije, može da svojoj okolini pruži logičan i prihvatljiv odogovor na pitanja poput: „Zašto ne možeš to da uradiš?“ ili „Kako ne možeš danas, a mogla si juče?“. Ako ljude podsetite da Vas nešto boli, verovatno je da će vas većina bar u tom trenutku razumeti i saosećati sa Vama.

Međutim, ova strategija uglavnom nije primenjiva i na hronični umor, koji je bar podjednako, ako ne i češće prisutan simptom kod pacijenata koji boluju od reumatskog artritisa. Da, svako je u životu osetio i umor, ali hronični umor nije samo „veliki umor“. Hronični umor je kvalitativno drugačije iskustvo u odnosu na umor koji svako od nas može da oseti.

Umor koji osećaju zdravi ljudi je normalna reakcija tela na povećanu fizičku aktivnost, stres ili nedostatak sna, i moguće ga je odagnati, ili bar umanjiti, adekvatnim odmorom, mirovanjem ili snom. Za razliku od toga, hronični umor koji se javlja kao simptom reumatoidnog artritisa, dolazi i prolazi bez najave, nepredvidivo i bez ikakvog opipljivog uzročnika. Iako je u ovim situacijama odmor neophodan, on često nije dovoljan da se simptomi ublaže. Čak i nakon mirne i prospavane noći, oboleli od artritisa mogu se ujutru probuditi umorni, bez energije i snage. Jedna pacijentkinja opisala mi je svoj osećaj jutarnjeg umora poredeći ga sa poluispražnjenom baterijom na mobilnom telefonu. Dok drugi ljudi tokom noći u potpunosti napune svoje rezervoare energije isto kao što napune bateriju na svom mobilnom telefonu, njene baterije su svakog jutra na 50%, objasnila je. Kao da pokušavate da punite telefon punjačem koji ne radi. 

Buditi se svako jutro sa smanjenim kapacitetom da se nosimo sa svakodnevnim zadacima, životnim izazovima, ali i životnim radostima, to već nije iskustvo koje je svako od nas doživeo i može da razume.

Zato i nije čudo da upravo ovaj simptom artritisa izaziva najviše skepse, komentare pa i osude drugih ljudi. 

Hronični umor nekada može trajati danima, nedeljama, pa i mesecima. Oboleli osećaju da im je telo slabo i teško, kao da je od olova. Potrebni su im nadljudski napori samo da ustanu iz kreveta i da se ujutru pokrenu. Međutim, umor ne pogađa samo telo, već utiče na sve aspekte funkcionisanja; čak i najjednostavnije i najbanalnije svakodnevne aktivnosti dovode do toga da se osećaju mentalno i emotivno iscrpljeno, energijski isceđeno i potpuno bespomoćno. Koncentracija i pažnja mogu da oslabe, kao i sposobnost rešavanja problema i donošenja odluka. Hronični umor umanjuje i kapacitet nošenja sa bolom, stresom i bilo kakvim promenama u okruženju. Samim tim, ljudi mogu reagovati previše burno, lako planuti i na trivijalne povode, postati svadljivi i nestrpljivi, što dalje može voditi i narušavanju odnosa sa drugima i stalnom osećanju krivice.

Iako periodi pojačane aktivnosti, tenzije i stresa u principu mogu povećati intenzitet hroničnog umora, nekada se padovi energije javljaju neočekivano i bez znakova upozorenja, potpuno nezavisno od zahtevnosti prethodećeg perioda. Upravo ova dimenzija njihove nepredvidivosti dovodi do klasične zamke u koju upadaju mnogi oboleli, a u kojoj dolazi do stalnih oscilacija između perioda preterane i nedovoljne aktivnosti.

Kao što se nekim danima nepredvidivo pojačava, tako se umor nekim danima nepredvidivo i stišava. Kada osvanu takva jutra, u kojima oboleli imaju više energije i snage, a samim tim i bolji kapacitet da se nose sa bolom, često je njihova prva, instinktivna i potpuno razumljiva reakcija da iskoriste taj dan najviše što mogu. Prvi i osnovni motiv za to je činjenica da ne mogu da znaju kada će takav dan ponovo osvanuti, a drugi važan razlog je unutrašnja potreba da na neki način nadoknade i kompenzuju sve ono što nisu mogli ili stigli da urade u prethodnim danima kada su im „baterije“ bile na izdisaju. Nekada se iza te potrebe krije snažno osećanje krivice, nekada anksioznost a nekada jednostavno želja da se ponovo osećaju „normalno“. Bilo da su nošeni opijajućim osećajem zadovoljstva ili bolnim bičevima krivice i anksioznosti, mnogi ljudi će pokušati da u jedan takav dan smeste sve svoje hobije, druženja i obaveze, da budu maksimalno aktivni i produktivni i da ne prepuste nijedan trenutak mirovanju i dokolici. Ovo dovodi do privremenog olakšanja i zadovoljstva, ali se cena najčešće plaća u periodu koji predstoji, u vidu pojačanog bola i umora, a u ekstremnim slučajevima i potpunog telesnog i emocionalnog kolapsa. Kada do kolapsa dođe, nova prirodna i intuitivna reakcija jeste drastično smanjenje ritma, maksimalno odmaranje i uzdržavanje od svih fizičkih i društvenih aktivnosti. Iako se ovo čini kao prikladan način da se pomogne svom telu i ubrza oporavak, upravo su ove smene perioda ekstremne aktivnosti i ekstremnog mirovanja ono što iscrpljuje organizam i vremenom slabi njegove funkcionalne kapacitete. Ako se ovaj obrazac ponavlja i nastavlja godinama, rezultat će biti još veći pad energetskih nivoa i opšte funkcionalnosti.

Jedan od načina da se ovaj, psihološki potpuno razumljiv, ali u praktičnom smislu štetan, obrazac prekine, jeste da se količina i intenzitet aktivnosti ujednači i dosledno održava na istom nivou svakoga dana, bez obzira na intenzitet simptoma. Potrebno je prvo odrediti bezbednu početnu tačku, dakle nivo aktivnosti koji je samo neznatno iznad onog nivoa koji je moguće realizovati čak i kada osoba prolazi kroz „težak dan“, i odatle zatim postepeno povećavati svoje kapacitete. To znači da  jedno vreme, čak i onim danima kada osećate iznenadni priliv energije i slabije simptome, treba da se klonite preteranog entuzijazma i da odolite iskušenju da obavite što više možete, kao i da se ne prepuštate letargiji onim danima kada imate manje energije. Vremenom ćete primetiti da  taj nivo aktivnosti postaje lagano ostvariv čak i kada vam naiđe „loš“ dan, i tada je trenutak da blago i umereno pojačate intenzitet aktivnosti. Ceo ovaj proces može trajati mesecima, pa i godinama, što naravno nije jednostavno izdržati. Dosadno je, pa i frustrirajuće stalno se opominjati i podsećati na pravila i rizike, ali je ova strategija jedini pravi i pouzdani način da se energijski i funkcionalni kapaciteti organizma održe ili čak povećaju. Pored toga, svesno i namerno planirajući svoje aktivnosti, i dosledno se pridržavajući plana, čovek ponovo preuzima kontrolu nad sopstvenim životom, ne dozvoljavajući da umor i bol upravljaju njime i da određuju koliko će kog dana uraditi i postići. 

Ovo je prva i osnovna pretpostavka efikasnog prevladavanja hroničnog umora, na kojoj počivaju i druge tehnike i strategije, o kojima ćemo pisati u narednim tekstovima.